Ulica prazna
kiša je saprala trotoare od pene
ne čuje se
jesenji vetar od tišine
a tišina boli
otkida žice snene.

Tek poneki korak zaluta tiho iz daleka
u pustinju ljudske duše
i saplete se o moje korenje
prstima bez ijednog izražaja.

Poslednja kap klizi
pada
lomi se
i ponovo pada
punoćom najdublje reči
kao da je ponovo došla
a jutro tako miriše iz daleka
sve dalje i dalje
čudno
neprolazno u tebi
na tebe
na vremena
i za vremena prošla.