Dođe mi,

da mi  glas bude jači i veći  od neba koje me pokriva

a plakala bih često

više nego jesenja kiša rodna i neumoljiva

u blato kad se slijeva

koliko te trebam, a nemam.

 

Danas je takav dan i tu sam nemoćna,

a kada bih mogla učinila bih sve

zoru  za dan pripremila,

dan za danom da se niže kao ogrlica biserna,

noć za noći koje se toliko bojim

i nikada mjesec da se ne prikaže u stvarnosti

već kao sjena

koliko te trebam, a nemam.

 

Kažnjavam se mislima,

čitam, a ni sama ne znam što

slovo na slovo pretrpane mašte stvara,

a noći se toliko bojim

dođe mi da vrisnem koliko te trebam

… nedostaješ.