Nebo je danas takvo
– malo do umjereno oblačno.
Pod tom stražom od sedam boja,
napokon blijede one stare, teške drame.
Sve što me još jučer, poput oluje, prikovalo za tlo,
danas je samo obična, mokra točka –
bistra kap što mi svjetluca na dlanu.

                        .

Nema više teških crnih oblaka, ova sjena je nevjerojatno laka,
potpuno cijepljena od patetike i velikih riječi.
Puštam je da mi ležerno sklizne niz prste,
tamo gdje svi oni pametnjakovići broje svoje sijede vlasi.
Moji stari ožiljci?
Ma, danas se samo pretvaraju da su jutarnja rosa.

                               .

I ne dolazite mi, zaboga, s pitanjem kamo ta voda teče!
Ona samo diže bunu protiv vaše logike,
traži onaj veliki, divlji vrtlog tamo na pučini mora.
U ovoj tišini, koja mi napokon više ne steže grlo,
ja samo duboko udišem zrak.

                   .

Slobodna sam.
A za ostatak ovog savršeno uređenog svijeta – jednostavno neuhvatljiva.

                                  .

LEICHT BIS MÄSSIG BEWÖLKT

                      .

Der Himmel ist heute genau so – leicht bis mäßig bewölkt.
Unter dieser Wacht aus sieben Farben
verblassen endlich die alten, schweren Dramen.

Alles, was mich gestern noch, wie ein Sturm, zu Boden drückte,
ist heute nur ein ganz normaler, nasser Punkt –
ein klarer Tropfen, der auf meiner Handfläche glänzt.

                                          .

 Es gibt keine schweren, dunklen Wolken mehr, dieser Schatten ist unglaublich leicht,
vollkommen geimpft gegen Pathos und große Worte.
Ich lasse ihn einfach lässig durch die Finger gleiten,
dorthin, wo all die Besserwisser ihre grauen Haare zählen.
Meine alten Narben?
Ach, die tun heute nur noch so, als wären sie Morgentau.

                                      .

Und kommt mir ja nicht, um Gottes willen, mit der Frage, wohin dieses Wasser fließt!
Es probt nur den Aufstand gegen eure Logik,
sucht jenen großen, wilden Wirbel dort auf dem offenen Meer.

                                      ..

In dieser Stille, die mir endlich nicht mehr den Hals zuschnürt,
atme ich einfach tief die Luft ein.
Ich bin frei.
Und für den Rest dieser perfekt geordneten Welt – schlicht und ergreifend nicht mehr zu fassen.

Pročitaj cijelu poeziju

Pročitaj cijelu poeziju

Bila je to

soba s pogledom

u koju naišla je sreća,

udomljena

zbog pogleda i žeđi.

           .

Držali smo je čvrsto, u spojenim rukama,

primaknuti jedan drugome

u vrelini dana,

u besanim noćima

pokriveni vrućim šaptom riječi

vječnosti

jedine ljubavi.

          .

Na naš mali prozor često su

slijetale jutrom ptice

stvarajući notne cvrkute pod sjenom našeg

neukrotivog smijeha, baš kao i tada

iskrio je dan, topio šećerna zrnca zrakom,

obnažena sreća,

skupljala je dodire

             .

Zanijemila,

napola prekinula riječ tek

kada nešto je ušutkalo ptice

i pokucalo na prozor,

kada nesmotreno si pustio

kraj,

koji je ušavši, našu sobu sa pogledom

sreće

ispunio zatajenom

laži

   .

Kamo sad s rukama

praznim

što love nijemi dan

u sobi sa pogledom

na kraj?

Pročitaj cijelu poeziju

Ulicama svog grada hodati na prstima,

tražeći pravo mesto za mantru obnavljanja,

duž soba i ulica zujanje u ušima,

pred nečujni dolazak i čuda dešavanja.

                            .

S oktobarskim kišama lica u izlozima,

sred sveopšteg nereda pod Suncem robovanje,

uz crno-bele snove pevci na krovovima,

ponovo na početku – grešaka priznavanje.

                            .

Glasovi niz vetar i svakodnevna tišina,

s pulsiranjem ulice spuštanje žaluzina,

zgrade mokrih hodnika pod teretom plodova.

                           .

Sumnjivo postojanje na granici svetova,

pod punom mesečinom platna Modiljanija,

daleko od istine k’o tunelska vizija.

Pročitaj cijelu poeziju

Griju me sjećanja

na prvo školsko zvono

i lišće razbacano po dvorištu, ispred škole,

u jednosmjernoj ulici , negdje na sjeveru grada

koga sam davno napustio

tražeći mjesto u kom bih mogao

da uredim svoj život

kao u starim, dobrim, filmovima.

Putovah tako dugo, dugo vremena

teška koraka,sam bez pratnje,

ostavljaući komadiće duše,

bez emocija i tuge,

od Istoka do Zapada

Na pogrešan način trošeći

svoj talenat i vrijeme

odrekao sam se  svoje prošlosti

prestao da češljam kosu , pričam o sebi

i šetam sokakom kojim svadbe prolaze

pa tako redom

I mada sam, već, u drugom vijeku

u meni još živi neko dijete sa umazanim usnama

koje okreće glavu kad ti se haljina raširi

i vjeruje da osmjehom može nekoga spasiti.

Mnogo toga nepotrebnog

skrivao sam svih ovih godina

s vremena na vrijeme

dodirujući bol

kao slomljenu igračku

daleko od radoznalih očiju

Večernja kiša,

koja zavodnički, grešno

klizi niz prozore,

daje malo nostalgije ovoj pjesmi

dok prolazi, još jedan, utorak

pitam se gdje su nestali dani

kad smo pokušavali da budemo

nevidljivi ljubavnici

dodirujući se lagano ispod stola

Uz dokonu muziku i pijane goste

skrivajući svoje male istine

željeli smo da usavršimo

stil vođenja ljubavi

čekajući večeru

šaputala si mi na uho,

Nauči me da budem sretna

Pročitaj cijelu poeziju

Šta ako se probudi neka beskrajna dubina

U mom ušećerenom oku

Kao razmažen pas na njenim haljinama

Na kojima još šušte zvezde

I kotrljaju se jagode zrele

              .

Šta ako kaktusi besno procvetaju

U venama punim narandžina soka

Kao nebo u svitanje

I koža zauvek postane leto

U čijem zagrljaju spava brod

Samo njenog mora

                .

Šta ako je duša rođena da bude ukras crno – belim fotografijama

Na trepavicama da je nosiš kao pahulju

I da si ceo život slep zbog toga

Što ljubav koju si upoznao kao dete

Nije ljubav koja tebe odraslog zna

                            .

I onda se dva života pitaš

Da li je i sreća, sreća

Ili je to bio samo trag tvojih prstiju izgubljen negdje

               .

Na njenim haljinama

Na njenim haljinama

Pročitaj cijelu poeziju