Sve ono na svijetu ovom što mi treba

usidreno između njezinih je ruku;

tu je beskonačna nesebičnost neba

sa zvijezdom što brod mi privodi u luku.

                     .

U središtu ove raskošne intime

srce je što kuca jedino za mene ,

u koje ljubavlju urezujem ime

i čija toplina napinje mi vene.

                      .

Međ’ rukama njenim izdašna je duša

što samo je s mojom osmišljena, cijela

te s njom s istog vrela sve slabosti kuša,

širi se i cvjeta u oba nam tijela.

                            .

U tom raskriljenom svemiru bez kraja

sve je što mi treba i sve je što volim :

žrtvenik radosti, sreće, zagrljaja…

pred kojim klečim, pred kojim se molim.

Pročitaj cijelu poeziju

Ne grdite vi mene, rugate se sebi,

vlastitoj malenkosti, majušnosti…

                         .

Lokot na usta stavite, manje sudite,

jer Gospod čuje svako proklinjanje..

                         .

Tko ste vi, da ikoga kudite i ružite –

nepoželjne im osobine pripisujete?

                             .

Pakleni suradnici, inatljivi i prkosni-

za pravo su si dali druge ponižavati.

                               .

Ljudski rode pakosni – zlobi prebliski,

nećeš se izvući od osude pravičnosti..

Pročitaj cijelu poeziju

I prođe još jedna noć.

Na nebu trepere zvijezde.

Svemir je moj svjedok.

Zna da čekam Tebe.

                .

Ne dolaziš.

Ne čujem tvoj glas.

Čujem svoju dušu koja

Plače.

U nijemosti noći kuca

Sat.

(više…)

Pročitaj cijelu poeziju

https://microficcionesycuentos.blogspot.com/2026/05/la-montana.html

Mija sentía que la Montaña la amaba. Era una relación extraña entre una mujer y la Montaña. Fuera donde fuera, nunca se perdía. Le parecía conocer bien todos sus bosques y claros, sus empinados y lisos acantilados, sus manantiales y arroyos, todo su temperamento. Las bestias huían ante los pasos de Mija, mientras los demás animales del bosque pastaban despreocupadamente cerca de ella. Por las mañanas, los pájaros la saludaban con alegres trinos, y el bosque le ofrecía abundancia de frutos comestibles. Nunca se había sentido amenazada en la Montaña. Hace poco, cuando el viento rompía furiosamente las ramas de los árboles y arrancaba algunos de raíz, mientras todo aquello volaba a su alrededor en un extraño remolino, no le ocurrió nada. Le pareció que la Montaña, en medio de todo aquel caos, la había abrazado y protegido intacta.

Después de eso, por todas partes quedaron ramas rotas y troncos caídos, aunque no por mucho tiempo. Llegaron los trabajadores forestales y se llevaron todo. La Montaña volvió a resplandecer en toda su belleza. (više…)

Pročitaj cijelu poeziju

Ja, mjesec i ona, obljubljena, snena

dok srpanjski lahor valima miline

dirao je grane staroga kestena

zivkajući zoru kroz lišće da sine.

                       .

Kroz prozor su tiho prikrale se sjene

i po njenom licu, poprsju i vratu

plesale su valcer bijele puti žedne

na osmijeh joj grešni stavljajuć’ pozlatu.

                         .

Gdje su vrata od sna da provirim na tren?

Je li krvi moje živa žeravica

bar sjena tog ognja ispod trepavica?

                   .

Krik zore provali usiljen i nadmen

i sa grudi njenih protjera sve sjene

otkrivši mi oči neke druge žene.

Pročitaj cijelu poeziju

Moji odgovori

u tihi zaborav odlaze,

dok nježnost pića zadirkuje,

( Eh, ti mali tragovi terora)

usne od nepca želi rastaviti.

I u trajno nestajanje,

topla tijela pritisnuti…

.

(više…)

Pročitaj cijelu poeziju