Od Tkalčićeve do staroga Griča
razvučene poput harmonike
već smo mnoga desetljeća.
Nazivaju nas: Stube Bartola Felbingera
(mora da je bil nekakva važna faca).
Ne pamtim koliko put su mi menjali ime,
al’ zagrebački fakini dali su mi nadimak
„Pijane štenge“;
i ne samo zato kaj volimo gemište
već i zato kaj smo najstrmije u gradu.

Ne gundrajte, lanterne stare,
lakše vam je delati na elektriku
jer ne treba nikog da vas upali,
automatika brine da vam niš’ ne fali.
Kaj da ja velim, kad me svi gaze,
od Tkalče do Radićeve, krateći put!?
Na stotinu štenga teška noga stane,
kao da će mi polomiti drveni trup.
I ta promenada u nedogled traje, kakti:
„Po lojtrici gor, pa po lojtrici dol.“
A tek fotografa ima ko pljeve
od njihovog škljocanja zaboli glava.

Prohujalo čitavo stoljeće
i baš nikaj ni, kak’ bilo je prije.
Svi danas nekam jure;
više tuda ne španciraju pjesnici,
ne ljube se više ljubavnici
kad bi na neku moju štengu s’eli,
ali noću rado spi sirotinja u sjeni.

Istina da smo malo od ruke, po strani,
ne gledamo u crvene krovove grada
pored nas su Felbingerova hiža,
vinograd, vrt i zeleni čempresi,
pa moj gelender toplinom dotakne
i pokoja niska grana.
Al’ ujesen nagomila se pod menom
suhoga lišća u kojemu ježić šuška,
gdekoji zalutali miš ili slična njuška.

A kad nakon tmurne zime sunce grane
i sve ponovno oživi, ranojutarnja budnica
zaljubljenog drozda ulepša mi dan.