Vratio se soko’ na planinu,
otežala krila mu od leta,
poželio svoju klisurinu
gdje je mlada provodio ljeta.

Nekoć lako nosile ga struje
put oblaka preko mnogih gora,
sada škripu šupljih kosti čuje
pa se sjeti prevaljenih mora.

Nekoć oštro vodilo ga oko,
sada zoru doček’o na hridi,
u daljinu pruža se duboko,
okom gleda, suza u njem bridi.

Jedva kaplju suzdržava vrelu
da ne klizne od oka gromada,
pa je pusti, ništa ne izusti
i prosu se u trista komada.