Branku Miljkoviću

N I Š T A  pušta otrov do zvezda i galaksije.

Lutajuće pustinje izgubljenoga cilja

pred predelom bez nade i praznine obilja,

u plamenom zamahu gutaju provalije.

Onda kad te pohode sutoni nostalgije,

opasnost simetrije da reči su nas krale,

ugledaćeš u pesku obale uzdrhtale

slovo što nedostaje za druge dimenzije.

Nad sklopljenim očima biljke žderu prazninu,

a reči nepokretne muteći mesečinu

struje putevima kosmičke harmonije.

Venu u noći tela ( nek mesec bude svedok ),

iskra malaksava, svet nekud nestaje, dok

kamen u mojoj glavi nebo bi da razbije!