Noćas je puna
srebrna luna
plahticu tanku
pol noći tkala,
onda je naglo
odjednom stala,
kad noć je srebrom
postala puna.

Prostrla širom
srebrno tkanje
zasjale šume,
livade, gore,
prekrivši tiho
pospano more,
umiri nježno
nemirne sanje.

Daleko iznad
tek zvjezdice pad
s nebeskog jata
u žurbi jednoj,
zamače nekud
u noći čednoj
i ničeg nema
da naruši sklad.

A kada jutro
koraljne boje
najavi sunce,
vladara sjaja,
umorna luna
ležaj si skraja,
srebrno tkanje
izgubi svoje.