Nestajem polako (kiše još uvek kriju suze) a list po list slan i mokar vetar kida (zatvoren ostajem između ničeg i svega) u grobu iza dva hrida. Nema me (tišina urla) kapi su prazne ostaje trag soli tek dašak jutra ključ kazne (a zemlja puca od suše) i miriše na osmehe i poraze još jedne jeseni još jedne utihle duše. Sve se dešava u prolazu (nosi me vreme) levo desno ravno gore dole a opet me nema kao nekad da jutru dam nešto svoje. (ostade humka) leš čoveka a tek kiša nedosanjanih snova da svedoči iz daleka.