Ona nosi iz mog ureda smeće

Naši su susreti svakodnevni, česti,

Tiho kaže da me ometati neće,

A ja u šali : Ne dam se lako smesti.

I pomislim da je šala možda glupa

Dok mete prašinu u svakom kutu,

Ja nosim ko paun odijela skupa

Ona svoju plavu iznošenu kutu.

Meni je već blizu četrdeset ljeta,

A ona je davno prošla te godine,

Od svog tog metenja jedino mi smeta

Što me još oslovljava s gospodine.

Prolaze svi „Dobri dani“ i „Doviđenja“,

A kakvi su zapravo životi naši,

Iste riječi hrabar čovjek mijenja,

Al’ ona se boji, al’ mene to plaši.

P.S. Posvećeno jednoj ženi kojoj jedan šef ne zna ni ime, onako kroz šalu, ali blizu istine