Satira Marije Juračič “Sudnica”dobila je Priznanje Hrvatskog sabora kulture 2026. godine. Donosimo ulomak.

.

Sudac Lipan: Pozvali smo vas da vas suočimo s gospodinom Sokolićem i da vas pitamo nešto u svezi predmeta koji trenutno istražujemo. Pozvani ste u svojstvu svjedoka i pred sudom morate govoriti istinu. U protivnom činite kazneno djelo. Jeste li razumjeli moje upozorenje? ( Pogleda zapisničarku.) Ono o sramoti ću preskočiti.

Nikola Konjušina: Jesam. Razumio sam.

 Sudac Lipan: Onda mi recite, jeste li  vi dana 16. lipnja ove godine u biblioteci fakulteta koji vaš sin pohađa dali ovdje prisutnom gospodinu Sokoliću 5000 eura?

Nikola Konjušina: Jesam, dao sam.

Ante Sokolić: (Skoči kao oparen.) Ma kome si ti što dao? U oči me gledaj. (S dva prsta pokazuje prema svojim očima)  Meni sigurno nisi ništa dao.

Sudac Lipan: Recite nam u koju ste svrhu dali te novce?

Nikola Konjušina: Dao sam za podmazivanje. Znate, ima onaj profesor… sada mu se trenutno ne mogu sjetiti imena koji otvoreno govori da se kod njega ispit ne može položiti samo tako. Govori da nitko ne zna za peticu. Bog zna za vrlo dobar, on sam zna za dobar, a oni koji svojski griju stolicu možda znaju za dva. Svi ostali dobivaju jedinice. Strah je i trepet među studentarijom. Da stvar bude gora, njima je predavao jedan drugi profesor, ali je taj otišao u penziju i sada imaju tog vraga.

Sudac Lipan: I onda ste vi odriješili kesu da profesor pusti vašeg sina da prođe?

Nikola Konjušina: Jesam. Bilo mi je žao djeteta, gledati ga koliko uči. Da sam ja toliko učio, već bih prolupao. A taj ga je profesor već dva puta rušio na ispitu. Stalno bi govorio:  “Vidim ja, kolega,  da ste učili, ali to još nije dovoljno za dovoljan.“ Zato sam odlučio stvar podmazati.

Ante Sokolić: Podmazuješ dasku na kojoj stojiš.

Sudac Lipan: (Obraća se Sokoliću.) Nisam vam dao riječ. Je li to što ste sada rekli bila prijetnja?

Ante Sokolić: Ma kakva prijetnja? Samo sam mu na fin način rekao da laže.

Sudac Lipan: ( Vrti glavom.) I je li vaš sin konačno položio taj ispit?

Nikola Konjušina: Hvala Bogu, položio je iz trećeg puta. Rekao mi je da je sve znao, da je na sva pitanja izvrsno odgovorio.

Ante Sokolić: Baš on zna, je l`zna.

Nikola Konjušina: I sad se ja pitam, nisam li uludo potrošio taj novac. Znate li da sam mogao u Bosni dobiti cijelu diplomu za 3000 eura, a ovdje sam samo jedan ispit platio 5000 E. Nije čudo što je kod nas sve skupo. Navodno su te diplome, tamo u Bosni, prodavali na jednoj benzinskoj pumpi. Dođeš, natočiš benzin i pitaš: Molim vas i jednu diplomu. Prodavač te pita: „Za koju struku?“ I ti samo izabereš. Novac sva vrata otvara.