Bilo je to sretno vrijeme  ostalo u nepovratu, otrgnuto zaboravu. Pamti se opipljiva sreća

koja se u  u grumenima nosila  oko vrata neprestano I sjala, sjala je čak i u snovima.

Bojala  ih  jarkim bojama od kojih je zazirao strah strahom i ostajao ispred vrata

A bila su tri grumena oteta zaboravu

Prvi grumen  radosti  uspomena nekako zemljano  žuta već prezrela kruška zbog koje smo

nauznak ležeći  davali   pola dana  čekanja ne bi li pala s nedohvatljivih grana.

Drugi grumen radosti  crvena uspomena skrita kao karmin u pori usne vrišti iz prezrele višnje

u tuđem  vrtu u koji pogled nam je preletao za tren i za tren nam se vraćao ,

klizeći  niz grlo zapinjao kako može zapinjati  prazni zalogaj .

Treći grumen  radosti  bijela uspomena kao ijelo  vreteno i bijeli prozračni prsti

podno stepenica,majka našeg oca tiho je s bogom razgovarala od izlaska do zalaska sunca.