(Ove su oči ubrane sa polja
možeš li u njima sačuvati kap kiše
dok se ne vratim
i ponovo procvetam iznad oblaka tiho,najtiše)

Oči pune ničeg
a tek je drugi čin
nema ni soli
ni svetla
ni tame
ni boli
samo se praznina pretvara
u grobnicu nevinih maslačaka
pokošenih pred kišu
podmuklo
u ispucalom prostoru ispod kože.

Krv nije više ista
siluetu života ne želim da gledam
jer ništa i sve u nama
nije dovoljno
da prizove
muziku moje imaginacije
onako kako bi to oboje hteli.

(Primiče se ivica očima
a ja tako slep).