Noć razgrće svoje teške, tamne zastore

Kroz prozor mi se smiješi novi dan

Umorno otvaram oči

Jer samoća mi je noć odnijela

Pa ne vidim taj osmijeh

Što me mami, doziva

Što mi se nudi kao dar 

Ostajem između četiri zida

U još toplom krevetu

Grleći šalicu kave među rukama

Ne želim zakoračiti sama 

Danas se bez tebe ne želim radovati

Možda 

Možda malo kasnije 

Dok se priviknem da nisi tu

Dok mi tijelo shvati da nisi uz mene

O, kako je duga noć u samoći

A jutro kao da je na noge navuklo olovne cipele

Pa se primicalo teškim korakom

Tjerajući tamu

Ne odlazi više

Previše sam vezana za tvoje biće 

Za tvoj dah u mojoj kosi

Ja ne znam pričati sa samoćom 

Ja sam svoja samo uz tebe