Rominja dan, turobno siv i gotovo tih.
Ptice spavaju sakrivene u krošnjama i
tek poneka preleti hrabro između kišnih kapi.
Usud nam je isti u pokušaju krenuti dalje.
Možda su moja krila onemoćala, mislim,
možda samo odmor trebaju prije uzleta?
Tješim se da to turobnost dana ispisuje
jer nisam ja ptica i dom me od kiše čuva.
Ni moje misli  nisu krila smočile,
a ipak od leta odustaju dok nebo rominja
tihom pjesmom kao molitvom.