koraci kojih se sećam

18 listopada 2012 Autor: 4 Kategorija: Tuga

Stajala je ranjena
i pomalo grčevito širila ruke
a onda je tiho rekla nešto
nalik reči “zbogom”
i pala
duboko
duboko.

Niko se nije okrenuo
niko nije zastao
niko odgovorijo
niko,ni eho njenog glasa se nije čuo.

Nestala je
pod vodom
zauvek umivena
jutarnjom rosom.

Ponekad čuje se ono “zbogom”
u noći kad nirvane prođu.

4 komentara za "koraci kojih se sećam"

  1. Marija
    18/10/2012 at 9:56 am Permalink

    Pomalo zagonetan uzrok tuge. Stih može govoriti o realnom, a može se shvatiti i simbolički. Ja se sjetih Ofelije. Jasan je osjećaj tuge zbog gubitka. Pozdrav Mile 🙂

  2. Tonka
    18/10/2012 at 12:27 pm Permalink

    Ipak trag jeke ostaje, pozdrav 🙂

  3. Kristian Svalina
    18/10/2012 at 5:07 pm Permalink

    Posto zivot nije nirvana, ponekad se i jeka zato cuje….
    Lijepo.
    LP

  4. Iluzija
    19/10/2012 at 6:34 pm Permalink

    kao da je odustala od borbe, pomirila se sa neizbježnim

Moraš biti prijavljen da bi komentirao.