Stajala je ranjena
i pomalo grčevito širila ruke
a onda je tiho rekla nešto
nalik reči “zbogom”
i pala
duboko
duboko.
Niko se nije okrenuo
niko nije zastao
niko odgovorijo
niko,ni eho njenog glasa se nije čuo.
Nestala je
pod vodom
zauvek umivena
jutarnjom rosom.
Ponekad čuje se ono “zbogom”
u noći kad nirvane prođu.
Mihaela
Marija
boba grljusic
18/10/2012 at 9:56 am Permalink
Pomalo zagonetan uzrok tuge. Stih može govoriti o realnom, a može se shvatiti i simbolički. Ja se sjetih Ofelije. Jasan je osjećaj tuge zbog gubitka. Pozdrav Mile 🙂
18/10/2012 at 12:27 pm Permalink
Ipak trag jeke ostaje, pozdrav 🙂
18/10/2012 at 5:07 pm Permalink
Posto zivot nije nirvana, ponekad se i jeka zato cuje….
Lijepo.
LP
19/10/2012 at 6:34 pm Permalink
kao da je odustala od borbe, pomirila se sa neizbježnim