Tko li te je pozvao

pod zlato neba Dunava,

sjenu križa

u hodu svom

da blaguješ?

Tko li te je studen majci

na dlan mrtva vrisnuo,

divlja, divlja travo

zlata neba Dunava?

Dok smrskan i živ

iz jame boli zlatiš se,

zastaje gaz bremena

i mir sa zemljom miruješ,

divlja, divlja travo 

zlata neba Dunava.

 

“Zeleno, zeleno”

šumore ravni tihano,

divljoj, divljoj travi

svoga neba Dunava.

 

 

~Francuzu, Jean-Michel Nicolieru~