Ne čuh te jutrom s obzora maestrala.
I ne kušah ranu kojoj se spremaš.
Samo ćutim, dah svoj nemaš.
Vidim tek zlato u kostima bure
i more dok valja zadnje ti ure.
Umorna Luka sakriva lice
pred konopima Bogorodice
što vežu tebe u stijenja budna
crninom i vremenom trudna.
Galebe, ne čuh te jutrom
iz beskraja od modrog tišem.
U mrežu dah ti pletem,
dok te nema, da te dišem.

~Velalučaninu~