MARA: Ivo, reci pravo, je li ti mene još voliš?

IVO: Malo zbunjen, njezinim pitanjem: Mare, sunca

mi, ti si pošempjala, kako me to moreš pitat, uvin

 godinan?

MARA: Mogu, kako ne mogu, kad mi nikad ne govoriš.

Moj Ivo, zar si ti zaboravio, kako je ono lipo bilo, kad smo

bili mladi, kad si mi šapljo na uvo, kolko me voliš, a meni

bi zaigralo srce u prsin.

IVO:Kako bi zaboravio? Ko da te sad gledan, sva bi se

rumenila o srama.

Ah, ote se Mari uzdah iz grudi !

IVO: Šta je Mare, šta uzdišeš, ol ti nije dobro?

MARA:Dobro mi je moj Ivo, dobro. Bilo bi i bolje

da mi digod rečeš, da me voliš, vratilo bi me u mlados.

IVO: Mare, pa znaš da te volin, ali ko to više u našin

godinan, govori, malo nježnije će Ivo.

MARA: Kakve veze imaju godine? Snuždeno će Mara.

Ja tebe sada još više volin! Sami smo, dica otišla, imamo

samo jedno drugo,a i nismo baš tako stari. Ovo nan je

ko druga mlados, al ti ne misliš tako?

IVO:Mislin, mislin, ali…Ajde Mare, šta si me se uvatila, ko

krpelj,pusti me na miru. Nemoj da te kogo čuje, misli će

da si makla.

MARA: Svi ste vi muški isti, biće bi van pala kruna zglave,

da digod rečete ženi da je volite.

Ajde Ivo, pomalo će vragolasto Mara, šta ti je muka, reci

samo jednon.

IVO:Pa ženska glavo, reko san ti jednon, dok god ti ne rečen

drukčije, to ti važi , okani me se više.

I nemoj mi tu mavat g……m isprid nosa, vidiš da radin.

Privati se i ti posla, okani se ludorija.

Pogleda ga Mara kradom. Licem mu se razlio smješak, koji

govori tisuću riječi, a on kao zaljubljeni dječačić, pokušava

ga nespretno sakriti.

Mara mu nježno pomiluje kosu, pa kao ptičica, veselo odleprša

spremiti Ivino omiljeno jelo.