Raspuklina lica
krhka
rastrgana
jednim treptajem
pije gorčinu pogleda
nečujno
seče višak besa
u nemoći

dogorele cigarete
da vrati mladosti žar
komadić srca
sitnicu
što spaja
dva umorna izvora
žedna sunca
gladna osmeha.

Raspuklina lica
razapeta
prazna
prosi život
na izmaku
nestaje
guši se
sagorjeva do kraja
list
nakapan snovima
obojen čežnjom
troši kožu
bezuspešno
tone
gubi svetlosti
dah.

Od pocepanih stranica
ostaje samo
ožiljak
mrlja
sama
beživotna
nebitna
zgažena
zauvek izgubljena.