Da te pustim
da odeš
u noć
tek tako
kao treptaj
nedočekavši jutro
i da te opet iznova

tražim
čekam
u nekom novom predvečerju
pitam se mogu li
tako živeti
na pola
od iluzije.

Odbrani me od ništavila.

Ostani.

Da te pustim
da odeš
u noć
tek tako
ne mogu
jer ja sam samo pesnik duše
koji hrani tišinu rečima
nedorečenog
dok menjam boje
otapam vreme
što klizi između prstiju
što gledam
kako mi kradeš cigle
moje
i njima gradiš svoj zid
svoj dom
a meni ostaje pesak u očima
i krv bleda
niz rukave da curi
tvoj sam i razapet
noćas
ja nigde ne žurim.

Ostani .

Ovaj akvarel još nije gotov.