Stajala je u nizu među drugima drugačija, nudeći tugu svjetlu bez srama.
A ona se nije dala odvojiti s prstiju koji su se nemoćni grčili
i sve više zaplitali. Tako zapleteni  sprečavali su pravilan protok misli
u nazad ka  prošlom vremenu koje je dijelila s njim.
Polako se predavala jačem. Dubokom šutnjom primala je to još nešto što
nije imalo ime a obuzimalo je sve više  nudeći joj  jasnu spoznaju o prolaznom .
Mirila se gubeći,   više  je nisu slušale .Odvojile su se i  poskidale komad po komad zlatnog s tijela
i polagano sve spustile u džepove. Završeci prstiju su drhtajima potvrđivali
njezino  jasno : više ih  nikad neće vratiti  na ista mjesta .
I nije, nije nikad više.