Ne pitaj
kako mi je
kad znaš
da ruševine
ostaju nasukane
zatrpane u sopstvenu golgotu.

Ne znaš ti
da sve je ovo ništa
samo vapaj
u zalasku tvojih koraka.

Sećaš li se
našeg solitera
pepeo od njega osta
i dve duše u dva smera
ispijene
rastavljene
kraj porušenog mosta.

Ne pitaj
ugljenje tišine
ono ne čuje ništa
vidiš da me nema
ova zgarišta su pusta
zatrpana u daljine
bez odgovora
bez dilema.

Ne znaš ti
suzu pustiti
za stolom prošlosti
dok ljubimo se po sećanju
zidova
praznih
okovanih
u stara zgarišta.