Ne pitaj
kako mi je
kad znaš
da ruševine
ostaju nasukane
zatrpane u sopstvenu golgotu.
Ne znaš ti
da sve je ovo ništa
samo vapaj
u zalasku tvojih koraka.
Sećaš li se
našeg solitera
pepeo od njega osta
i dve duše u dva smera
ispijene
rastavljene
kraj porušenog mosta.
Ne pitaj
ugljenje tišine
ono ne čuje ništa
vidiš da me nema
ova zgarišta su pusta
zatrpana u daljine
bez odgovora
bez dilema.
Ne znaš ti
suzu pustiti
za stolom prošlosti
dok ljubimo se po sećanju
zidova
praznih
okovanih
u stara zgarišta.
julija
Mihaela
Lav
30/06/2012 at 7:22 am Permalink
Tužna su zgarišta ljubavi jer ona su znak da je njima nekada harao požar, da je snažna bila buktinja ljubavi, Nažalost, nekontrolirana širila se i progutala sama sebe. Veliki pozdrav Mile 🙂
30/06/2012 at 5:51 pm Permalink
iz bola potekli lijepi stihovi!
30/06/2012 at 6:34 pm Permalink
Zadnja strofa je posebna
Ne znas ti
suzu pustiti
za stolom proslosti
dok ljubimo se po secanju
zidova
praznih
okovanih
u stara garista
Lep pozdrav Mile 🙂
01/07/2012 at 10:32 am Permalink
marija,marissa,dragice hvala vam…lep pozdrav 😉