Netko je zaboravio upaliti
svjetiljke
tmasti je mrak
samo se odsjaj zvijezda ljeska
u granama borova
one uzvraćaju ljepotu
mirisom
razređujući tegobu dana
Faraonovi snovi
Sećanje što te truje
u Kuli van vremena,
kad srce poveruje
u cveće od kamena.
Ne misli na ožiljke
ni na nečiju pomoć,
zatvoren poput školjke –
samo ti imaš tu moć.
Vrebajući znak od nje,
spiralom tmine natrag –
do dugotrajne čežnje.
U oku tvome zvezde,
molitva što pravi trag –
možda, nekada, negde…
Izmičeš mi
Izmičeš mi duboko pod morem
Na moje rame naslonjena
Izmičeš mi iz zalogaja sunca
Sa fotografija složenih u kutiji od cipela
Izmičeš mi u očima pijanog svirača
Na ulicama Pariza koje si volela kao oca i majku
Izmičeš mi u ovaj dan otrovan daljinom
U ime želja neostvarenih
Izmičeš mi iz beskrajnog beskraja
LJubavi ove
Izmičeš mi od jedne ruke do druge
Da me nebo celo boli od nedodira tvog
Izmičeš mi za dve lepote sveta
U obliku nejednakom
Izmičeš mi
Svuda gde pada lišće i cveta cvet
